Najviše što možemo učiniti za našu decu je da odrastaju uz nas

U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Angelina Radulović je napisala tekst Najviše što možemo učiniti za našu decu je da odrastaju uz nas. U našoj kući, decembar i januar su “praseći” meseci. Čini se da neko slavlje, klopanje i proslava traje ne prestaje od 20. decembra, rođendanom našeg sina, pa se nastavlja preko Nove godine, mog rođendana, Božića, Srpske nove godine i Svetog Jovana, naše slave. Isprekidano naletima tuge i godišnjicama odlaska najmilijih.

U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Angelina Radulović je napisala tekst:

Najviše što možemo učiniti za našu decu je da odrastaju uz nas

U našoj kući, decembar i januar su “praseći” meseci. Čini se da neko slavlje, klopanje i proslava traje ne prestaje od 20. decembra, rođendanom našeg sina, pa se nastavlja preko Nove godine, mog rođendana, Božića, Srpske nove godine i Svetog Jovana, naše slave. Isprekidano naletima tuge i godišnjicama odlaska najmilijih. Krug zatvaramo ovih dana, evo 26. januara sam dobila trećeg bratanca. A onda ide ono čuveno “od ponedeljka sam na dijeti”.

Nekako mu januar dođe kao oni prvi mačići, što se bacaju u vodu. Daš sebi oduška iako znaš da ćeš da iskijavaš u teretani, ili na traci, ili čežnjivim gledanjem u hranu sve tamo do leta. Ili ako si u našim godinama, da pogledaš na aparat za merenje pristiska i vagu istovremeno.

Ali, nekako, vreme mu je.

Da se opustiš, ušuškaš, da ti kuća miriše na kokos, đumbir i cimet, da sa decom mesiš kolače i da se svi zavučete pod ćebe i zajedno gledate filmove. Mi smo tako proveli novogodišnje praznike i bilo nam je divno. Sami, sa nama, uživali u običnim trenucima, naspavali se, nagledali se filmova, načitali knjiga, uživali u miru. I dobroj hrani.

Hranom lečiš istraživanje po dubinama sebe

Kod mene, to januarsko slavljenje i preterivanje u hrani nekakav je pokušaj da se oporavim od poniranja u sopstvene dubine,  koje me uvek sačeka iza ćoška u decembru. Od svođenja životnih računa i nekog nemirnog osećaja da sam mogla bolje da radim još više da volim i manje želim u mestu a više se krećem ka željenom. Iako znam da je iracionalna, ta introspektiva, premda naporna za mene, ipak je korisna, jer mi dozvoljava da nekako zatvorim jedan životni krug, i krenem svom snagom u novi.

Za mene, iako je godina iza nas bila po svemu dobra, i uspešna, u kojoj smo se voleli i bili vredni, i čuvali i rasli,  ovaj period je vreme kada opet i opet proživljavam svoje tuge. Sve razloge, i sva osećanja koja me vezuju za činjenicu da je moja mama pre 25 godina jednog januara, odmah posle Nove godine,  usnula čvrstim snom  i ostavila me tako, sa otkinutim parčetom duše da se sama borim kroz život. Dva dana pre mog 14. rođendana.

Kako sam prestala da se razbijam u komade svake Nove godine

I svake godine mi dođe da se raspadnem u hiljadu komada baš oko Nove godine, koja je za mene simbol nerazumnog otimanja iz moje dečije duše, bez najave i upozorenja. Novogodišnju tamu su malo, poslednjih godina, osvetlila deca, jer uz njih ponovo učim da se radujem svemu novom što dolazi i da prestanem da budem ljuta na sebe, Boga, mamu, lekare, sudbinu i planete što se sve zbilo kako je valjda moralo, jer drugačije očito nije moglo.

Boli.

Ali se sastavim, skupim, otplačem turu, nabacim osmeh i odem u dečiju sobu.

Zbog njih se više ne gadim Nove godine, i opet sve sija i leprša, opet kuhinja miriše na hranu iz detinjstva, družimo se i plešemo i slavimo život.

Zato mi je bilo važno da provedem praznike uz svoju decu. Da se mazimo, uživamo, da upijem te mirise i slike za ceo život. I kada sam koji dan kasnije, napunila 39 , u glavi mi je samo zvečalo da imam tačno godina koliko je imala moja mama kada se ugasila.

I da  ne mogu, ne smem da dozvolim da naša deca odrastaju bez nas.

Ovo je samo deo teksta. Ceo tekst možete pročitati na www.maminsvet.rs/2017/01/29/najvise-sto-mozemo-uciniti-za-nasu-decu-je-da-odrastaju-uz-nas