Zašto mi mame ne volimo da vežbamo

U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Angelina Radulović je napisala tekst Zašto mi mame ne volimo da vežbamo. I kakve sve kreativne izgovore imamo da ne vežbamo… Jedna od najčešćih tema o kojima pričaju majke, i žene uopšte je – dijeta. Ta omrznuta koliko i voljena reč kao da je nedostižni čarobni napitak koji će nekom magijom učiniti da se kilogrami viška izgube, a naše telo bude opet vitko, i zategnuto, kao sa reklama.

U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Angelina Radulović je napisala tekst:

Zašto mi mame ne volimo da vežbamo

I kakve sve kreativne izgovore imamo da ne vežbamo…

Jedna od najčešćih tema o kojima pričaju majke, i žene uopšte je – dijeta. Ta omrznuta koliko i voljena reč kao da je nedostižni čarobni napitak koji će nekom magijom učiniti da se kilogrami viška izgube, a naše telo bude opet vitko, i zategnuto, kao sa reklama. Godinama sam bila član foruma na kojima su žene ispisale kilometre slova o svojim planovima da izgube kilograme a na prste jedne ruke mogu da nabrojim one koje su u te svoje programe uključile – vežbanje.

Da ne mislite da sam ja neki svetli primer: iako prezirem dijete i razne preterano restriktivne i čudne tipove ishrane sa svrhom da se smrša i oblikuje telo, veliki sam kampanjac i večiti početnik u vežbanju. U poslednje vreme pokušavam da se vratim aktivnom vežbanju,  jer je odavno prošlo vreme kada je glavni motiv za vežbanje bio dobar izgled i (samo) zategnuti mišići – moje telo, koje me je do sada bespogovorno slušalo, opominje me da ne mogu i ne smem da se bahatim i da je fizička aktivnost nešto što kako znam i umem mora da se na listi prioriteta sa stidljivog začelja popne na vrh.

I mučim se, baš, jer taj obećani endorfin koji će da jurne u moje nervne ćelije posle vežbanja i pruži mi neophodnu svežinu, nekako nije dovoljno primamljiv u odnosu na još malo lenstvovanja, sna ili odmora. Pričala sam vam već koliko je važno da se pokrene i napravi prvi korak, mene su takvi koraci odveli do sjajnih postignuća u životu i nemerljivog zadovoljstva. Znam da će tako biti i sa redovnim vežbanjem.

U teoriji. Praksa mi štuca, definitivno.

I ne da nisam jedina, nego gledam kako uprkos svom tom “talasu” slavljenja fizičke aktivnosti, pokušajima da se ona omasovi, od nemuštih preporuka lekara koji ih izgovaraju tek tako, do slike idealnih u medijima koja podrazumeva nabildovana i izvajana muška i ženska tela, pa do raznih manje ili više masovnih pokreta vežbača širom Srbije, mi i dalje pokušavamo da nađemo neke prečice ka zdravlju i dobrom izgledu.

Kukamo kako su nam deca gojazna i ne izlaze iz restorana brze hrane, dok slažemo kilogram po kilogram viška na stomaku. I obećavamo sebi da sledeći mesec članarina u teretani neće biti plaćena uzalude.

Zašto je tako teško jednostavno ustati, pokrenuti se i vežbati?

Nemamo naviku da vežbamo

Niko nas nije naučio. Kada ustanemo, naše telo je zapamtilo ritual koji ponavljamo svakog jutra i koji nam obično daje sigurnost i lagano nas uvodi u dan. Jutarnja toaleta, lagano ispijanje kafe, sve su to radnje toliko ukorenjene u nama da nam ponavljanje daje sigurnost i opušta nas. Slično je i sa vežbanjem, ukoliko su naši roditelji imali dovoljno svesti da nas osim pranju zuba i pospremanju kreveta nauče i redovnom vežbanju. Čini mi se da je u ovome ključ i da ako se kao dete zaraziš sportom, šanse da budeš odrasli koji vežba stotinama su puta veće.

Gledam moju decu kako obožavaju karate na koji idu, i kako sve zapravo shvataju kao igru. Njima je plank zezanje, a kondicioni trening „mama, danas smo se igrali, nismo radili nijednu novu katu“. Oni vole da vežbaju i dajem sve od sebe da tu ljubav zalivam i gajim, da poraste. Negde mi se čini da smo mi keve, kao ia ziliion drugih stvari u životu, i za to odgovorne i glavni „krivci“. Pročitala sam da je više od 60 odsto NBA igrača izjavilo u nekoj anketi kako su majke najzaslužnije za to što su oni u sportu postigli.

Duboko verujem i da su majke uzori kada je vežbanje u pitanju, kao i stav prema ishrani i zdravom životu uopšte. Dakle, mame, morate da mislite ne samo na sebe, već i na klince.

Imamo čitavu kolekciju  izgovora

Vremenske prilike, umor, nedovoljno sna, sve su to česti razlozi zbog kojih odustajemo od odlaska na sportki teren ili na trkačku stazu. A zapravo, ako dublje uronimo u sebe, postaćemo svesni da mi nismo još usvojili mehanizam koji će nam doneti zadovoljstvo – vežbanje je jedan od najmoćnijih pokretača lučenja endorfina, koji će nam podariti onaj sjajan osećaj – wow što sam dobro, čini mi se da mogu sve.

“Kvaka 22”  je u tome što taj osećaj neće doći odmah, i neće sam po sebi, potrebno je vreme i redovnost. Do tada, fizička aktivnost može da deluje kao napor u kojem nema nikakve „nagrade“, ali je zapravo ključ u tome da istrajemo i stignemo do faze kada imamo pravo na nagradu.

Zbog toga mnogo ljudi pribegava varijanti dijeta i restriktivne ishrane. Jer, je dovoljno biti pasivan i izbegavati zadovoljstvo, i mnogo lakše nego biti aktivan i potruditi se a zadovoljstvo će možda doći (iz perspektive nevežbača, verovatno neće nikad).

Ovo je samo deo teksta. Ceo tekst možete pročitati na www.maminsvet.rs/2016/08/31/zasto-mi-mame-ne-volimo-da-vezbamo